Prema kazivanju meštana Moskopole u Albaniji, u 17. veku mahom naseljenim vlaškim življem, u nekoj kavgi ubili su Vasila Pupu Kozu, čija se udovica Pupa, s četiri sina (Đorđi, Nikola, Konstantin i Stojan) i stokom (500 ovaca i 100 koza), ubrzo iselila u selo Vevčane u današnjoj MakedonijiDo sela Moskopole u Albaniji se ne stiže lako. Iako je vazdušnom putanjom dvadesetak kilometara od graničnog prelaza Sveti Naum, a oko 45 od Ohrida, loš asfaltni put vodi najpre u brda, zatim u samo naselje. Čim uđete u ovo mestašce, pogled na crkve Sveta Bogorodica, Sveti Arhangeli, Sveti Nikola, Sveti Atanasije i Sveti Haralampije podseti vas da ste u pravoslavnoj sredini.
Danas selo ima oko 2.200 stanovnika, gotovo je nezamisliv podatak da je u doba Otomanske imperije bilo jedan od najvećih trgovačkih centara sa oko 70.000 žitelja. Od sela Moskopole, koje sa danas naziva i Voskopoje, bili su veći samo Istanbul i Solun u ovom delu carstva. U ondašnjem gradu živeli su mahom Vlasi, koji su slavili slavu Sveta Bogorodica. Na temelju toga se i dan-danas u Vevčanima priča da su preci Mihajla Pupina bili Vlasi.
Nešto bliže Ohridskom jezeru, na albanskoj strani, nalazi se selo Niča do kojeg se stiže planinskim putem. Ima oko 400 duša koje sve do jedne govore maternjim jezikom – vlaškim, a idu u albansku školu. Na pravoslavnom groblju, pored stare crkve, možete videti natpis na krstu „Vasile Pupa Koza”.
Prema kazivanju meštana, ovde su u 17. veku zbog neke kavge ubili pomenutog domaćina, pa se njegova žena Pupa s četiri sina (Đorđi, Nikola, Konstantin i Stojan) i stokom (500 ovaca i 100 koza) iselila. Prošli su kroz mnoga sela, delimično ili potpuno naseljena vlaškim življem. Odlučili su da se zaustave u selu Vevčani, gde su od seoskog kodžobaše dobili plac i kuću. Za Konstantina se zna da je imao dva sina, Arsenija i Mihajla. Arsenije se oženio Stanom (oboje su rođeni 1770. godine, ali se ne zna kada je Arsenije umro).
Arsenije, koji je po babi Pupi uzeo prezime Pupin (tada su se deca, inače, prezivala po ocu), i Stana su imali troje dece. Godine 1690. austrougarski car je pozvao Srbe, Crnogorce, Grke, Makedonce i ostale da se priključe austrougarskoj vojsci, nudeći zauzvrat akt („Privilegije”) po kojem će moći da uživaju povlastice u Austrougarskoj monarhiji. Tako su nastale Bela i Vojna krajina i odbrambena utvrđenja na levoj strani Dunava u Vojvodini.
Kada je tačno Mihajlov deda Arsenije prešao Dunav, nije poznato, ali u Zemunskom magistratu postoji dokument da turski podanik „MichaelConstantinPopp” (rođeni brat dede Mihajla Pupina) treba da plati državnu taksu od 773 pijastri zbog prevoza pamuka iz Makedonije u Srbiju. Deda-stric Mihajlo bio je poznati trgovac, kao mnogi Vlasi koji su se preselili u Vojvodinu.
Prema rečima Mihajla Pupina, u autobiografskom romanu „S pašnjaka do naučenjaka”, njegov deda Arsenije je za krajnje odredište dobio Idvor, tridesetak kilometara od Pančeva. Arsenije i Stana su imali tri sina: Živana (1790–1847), Nikolu (1806–1848) i Konstantina (1814–1873). Poslednji je Mihajlov otac i rođen je u Idvoru. Konstantin, koji je u nekim dokumentima zaveden kao Kosta, oženio se ćerkom Tanasija i Marije Milovanović, Alimpijadom. U selu su nosili nadimak „Aleksić”. Alimpijada je rođena 1814. godine u Opovu, gde je venčana 1832. godine za Konstantina Pupina, „po ovdašnjim banatskim običajima”.
Mihajlo Pupin je, po registru crkvene opštine Idvor (strana 26, redni broj 237), rođen 27. septembra po starom ili 9. oktobra. po novom kalendaru 1854. godine, od oca Konstantina, po zanimanju graničara i majke Alimpijade. U stvari, pravo ime Mihajlove majke je Olimpijada, a ne Alimpijada.
Preostala priča je poznata: on se iz Austrougarske odselio u SAD, čiji je postao državljanin. Oženio se Sarom, s kojom je imao ćerku Varvaru (englesko ime Barbara), docnije udatu za Hjua Viloubija. Varvara nije imala dece. Godine 1896.umire Sara Ketrin Džekson-Pupin od hemoralgične (mišje) groznice, u toku Pupinovih ispitivanja iks-zraka, a Mihajlo se jedva izvukao. Posle toga je prestao time da se bavi.
Svi Pupinovi su slavili, a i danas,slavu Sveta Bogorodica. Treba da se zna da Vlasi imaju jednu važnu odliku: stalno su u pokretu, tražeći stalno povoljne uslove za život i rad. To se, svakako, odnosi ina Pupinove. I još nešto – trgovački duh koji je krasio Pupinove pretke ispoljio se i kod Mihajla.
ANTRFILE
Dan pre diplomiranja državljanstvo i stipendija
Mihajlo Pupin je imao težak put do završetka studija. Nakon iskrcavanja s broda „Vestfalija” na Long Ajlendu (26. marta 1874. godine), radio je fizičke poslove sve dok se nije upisao Kolumbija univerzitet 1878. godine,smer fizika. Za vreme studija bio je veoma vredan, a bavio se i sportom, naročito veslanjem i rvanjem. Dan pre diplomiranja dobio je američko državljanstvoi stipendiju.
Hteo je da nastavi usavršavanje u oblasti svetlosne teorije kod legendarnog Džejmsa Klerka Maksvela, ali mu je profesor Džon Tindal predložio da najpre ide na Univerzitet u Berlin kod čuvenog Hermana fon Helmholca. Tako je Pupinov put do Triniti koledža vodio preko Berlina.
Na doktorskim studijama sreo se s radovima Žozefa Luja Lagranža, a „Research sur la nature et la propagation de Sou” mu je bio osnova za patent kojim je stekaosvetsku slavu (dužinatelefoniranja). Mihajlo Pupin je, naime, smatrao da je telefonski impuls talasne strukture.
Izučavajući Lagranžove jednačine, naišao je na radove Olivera Hevisajda (1850–1925), engleskog inženjera i inovatora u oblasti telekomunikacija. Kada je sklopio neophodne teorijske činjenice, bacio se na proračune. Tako je 1899.patentirao patent broj 652.630, prvi iz serije koji mu je otvorio vrata velikih telegrafskih i telefonskih kompanija. Iako je imao patentno pravo u ruci, niko nije hteo da mu plati sve dok nije namotao prvi kalem i pokazao ga. Od tada pa do isteka važnosti dobijao je pare od izrade tzv. Pupinovog kalema, temelja za telefoniranje na daljinu.
Oliver Hevisajdje, međutim, bio uveren da je Pupin iskoristio njegova znanja za osmišljavanje svog patenta, zato je tužbom tražio deo novca. Sud ga je odbio. Sudski veštak Džon Kembel ocenio je Hevisajdov rad kao nepotpun i nedovoljan.
ANTRFILE
Muzej u motelu
Mihajlo Pupin nikada nije posetio selo Vevčani. U njegovo vreme to je bilo teško putovanje. Pa ipak, dalji rođaci očuvali su uspomenu na lik i delo ovog velikana. Njegova loza je ugašena, jer ćerka nije imala dece.
U selu Vevčani danas se nalazi Pupinova kuća, zdanje koje je pre nekoliko godina pretvoreno u motel, a čiju je obnovu pomogao USAID u Makedoniji. U prizemlju je restoran, a jedna prostorija je pretvorena u muzej. Celokupna postavka je iz 18 i 19 veka.
Selo Vevčani danas ima oko 2.500 stanovnika, status opštine i gradonačelnika. Svake godine se za dan Svetog Vasilija (13-14. januar) održava maskenbal, a selo je zbog ove manifestacije ušlo u zajednicu svetskih karnevalskih gradova. Ovaj maskembal ima tradiciju dugu oko 300 godina.
U selu postoji izvor koji predstavlja prirodnu lepotu, zbog čega je uvršćen u sve svetske turističke vodiče, pa Vevčane u toku godine poseti veliki broj turista.Muško stanovništvo je pečalbarsko – i danas zidari iz Vevčana prave vrhunske fasade širom bivše Jugoslavije.
Iz susednog sela Borovec je dr Ilija Šumenković, ministar u srpskoj vladi, koji je upozorio da će, u slučaju da se granica između Jugoslavije i Albanije odredi suprotno preporukama komisije američkog predsednika Vudro Vilsona, njegovo i selo Pupinovih predaka ostali u Albaniji. Preporuka je usvojena, a međudržavna međaje iscrtana preko visokih planinskih vrhova. Tako je postojbina predaka Mihajla Pupina ostala u Jugoslaviji.
Selo Vevčani u kojem žive pravoslavci imaviše pravoslavnih crkava, a jedna se zove Sveta Varvara, po kojoj je, prema kazivanju, Mihajlo Pupin svojoj ćerki nadenuo ime (Barbara, na engleskom).
Zvono oslobođenja Makedonije u Manastiru Majke Svete Bogorodice Svevideće (Sveti Kliment), u starom gradu Ohridu,poklonio je 1923. godine. U današnjem novcu to iznosi 14.540 dolara.
(izvor --- POLITIKA / Petar Kočović, objavljeno: 09.04.2011.)
